Џејми Оливер: Револуција храном

 у наредних 18 минута док ја причам четворо Американаца који су живи умреће од хране коју једу.

Ако знате да кувате, новац у рецесији није битан. Ако умете да кувате, време није битно.

што је најважније, ради се о томе да наведемо људе да схвате да се сваки ваш индивидуални напор рачуна.

ако је могуће направити промену у овој земљи, предивне ствари ће се десити широм света. Ако Америка то уради верујем да ће други људи пратити.

 jamie

 Моје име је Џејми Оливер,  имам 34 године. Из Есекса сам у Енглеској, и последњих седам година прилично напорно радим на томе да спасем животе на свој начин. Нисам лекар. Кувар сам; немам скупу опрему или лекове. Користим информације, образовање.

Дубоко верујем да је моћ хране на првом месту у нашим домовима што нас везује за најбоље делове наших живота. Живимо у ужасној, ужасној стварности тренутно. Америко, ви сте на врхунцу. Ово је једна од најнездравијих земаља на свету.

(…) Ми, одрасли из последње четири генерације подарили смо својој деци судбину да имају краћи животни век него њихови родитељи. Ваше дете ће живети живот десет година краћи него ви због слике о храни коју смо изградили око њих. Две трећине људи из ове просторије, данас у Америци, има прекомерну тежину или је гојазно. Ви сте у реду, али доћи ћемо и до вас, не брините.

Статистика лошег здравља је јасна, веома јасна. Проводимо живот испараноисани од смрти, убистава, свачега. То је на насловним странама свих новина, ЦНН-а. Погледајте убиство је на дну, забога. Зар не? (…) Али, болести које су у вези са исхраном су највећи убица у Сједињеним Државама, овог момента, данас. То је глобални проблем. То је катастрофа. То сатире свет. Енглеска је одмах иза вас, по обичају. (…) Потребна нам је револуција. Мексико, Аустралија, Немачка, Индија, Кина, све имају огроман проблем са гојазношћу и лошим здрављем.
Размислите о пушењу. Оно данас кошта много мање него гојазност. Гојазност кошта вас Американце 10% вашег здравственог осигурања. 150 милијарди долара годишње. За 10 година ће се удвостручити. 300 милијарди долара годишње. И будимо искрени, људи, немате ви те паре.Дошао сам овамо да започнем револуцију хране у коју тако дубоко верујем. Она нам је потребна. Сада је тренутак. Налазимо се на прекретници. Радим ово седам година. У Америци покушавам седам година. Сада је моменат када је зрело – зрело за бербу. Ишао сам у центар збивања. Отишао сам у Западну Вирџинију, најнездравију државу у Америци. То је била прошле године. Ове године имамо нову, али на томе ћемо радити следеће сезоне.

Хантингтон, Западна Вирџинија. Прелеп град. Желео сам да људи, срцем и душом, ваша јавност, схвате статистику на коју смо толико навикли. Желим да вам представим неке људе до којих ми је стало. Ваше људе. Вашу децу. Желим да вам покажем слику моје пријатељице Британи.
Она има 16 година. Остало јој је 6 година да живи захваљујући храни коју једе. Она је трећа генерација Американаца која не одраста у окружењу где их у школи или код куће уче да кувају, као и њена мама и мама њене маме. Има још 6 година да живи. Она једе своју јетру до смрти.
Стејси, из породице Едвардс. Ово је нормална породица, људи. Стејси се труди најбоље што уме, али и она је трећа генерација; никада је нису учили да кува, код куће или у школи. Та породица је гојазна. Џастин, има 12 година. Има 175 кг. Малтретирају га, забога.
Ћерка, Кејти, има 4 године. Она је гојазна пре него што је уопште кренула у основну школу. Мариса. Она је у реду. Она је једна од вас. Али знате шта? Њен отац, који је био гојазан, умро јој је на рукама. И онда је други најважнији човек у њеном животу, њен стриц, умро од гојазности. Сада је њен очух гојазан. Видите, ствар са гојазношћу и болестима везаних за исхрану је та да не повређује само људе који болују; него и све њихове пријатеље, породице, браћу, сестре.

Пастор Стив. Инспиративан човек. Један од мојих првих савезника у Хантингтону, у Западној Вирџинији. Он је на самој ивици овог проблема. Он мора да сахрањује људе. И доста му је тога. Доста му је да сахрањује своје пријатеље, и породицу и заједницу. Како дође зима три пута више људи умре. Мука му је од тога. Ово је болест која се може спречити. Траћење живота. Иначе, у овоме се сахрањују. Нисмо опремљени да ово радимо. Не могу се (лешеви гојазних људи – прим. дрп)  ни изнети кроз врата, озбиљан сам. Не могу ни да се донесу тамо. Користе виљушкар. (…) Ово је слика наше хране. Битно ми је да разумете. Вероватно сте све ово чули раније, али пређимо још једном. У последњих 30 година, шта се то десило што је ишчупало срце ове земље? Будимо директни и искрени. Па, модеран живот.

Почнимо са Главном улицом. Брза храна је преузела читаву земљу. То знамо. Велике фирме су неке од најбитнијих моћника, моћне силе у овој земљи. Супермаркети такође. Велике компаније. Велике компаније. Пре 30 година већина хране је била углавном локална и углавном свежа. Сада је већином обрађена и пуна свакаквих адитива, додатних састојака и знате остатак приче. Величина порције је очигледно огроман, огроман проблем.

Декларације су огроман проблем. Декларације су у овој земљи срамота. Они желе да се сами регулишу. Индустрија жели да управља самом собом. Шта, у оваквој клими!? Они то не заслужују. Како можете рећи да је нешто дијетално кад је препуно шећера?

Кућа. Највећи проблем са кућом је то што је она била срце учења о храни и култури хране, што је изградило наше друштво. То се више не дешава. Знате, како идемо на посао и наш се живот мења, и како се живот увек развија, морамо да гледамо на то холистички — да се изместимо за тренутак и да преусмеримо терет. То се не дешава. Не дешава се већ 30 година. Желим да вам покажем ситуацију која је веома нормална тренутно. Породица Едвардс.

(Видео) Џејми Оливер: Попричајмо. Ове ствари пролазе кроз твоје и тела твоје породице сваке недеље. И мораш да знаш да ће ово убити твоју децу. Како се осећаш?

Стејси: Осећам се веома тужно и утучено сада. Али, знаш, желим да моја деца успеју у животу а ово им неће помоћи у томе. Али ја их убијам.

Џејми Оливер: Да, убијаш их. Тако је. Али можемо то зауставити. Нормално. Пређимо на школе, нешто у чему сам прилично стручан. ОК. Школа. Шта је школа? Ко ју је измислио? Која је сврха школе? Школа је увек прављена да нас наоружа алатима да будемо креативни, да радимо фантастичне ствари, да научимо да зарадимо за живот, итд, итд, итд. Знате, школа је већ дуго, дуго као та некаква тесна кутија. Ок? Али нисмо је баш развили да излази на крај са здравственим катастрофама Америке, ок? Школска храна је нешто што велик број деце — тачније 31 милион дневно — једе два пута на дан, најчешће доручак и ручак, 180 дана годишње. Могли бисте рећи да је школска храна прилично важна, судећи према околностима. Пре него што почнем да урлам, што, сигуран сам, сви чекате… морам да кажем једну ствар, која је веома битна за, надам се, магију која ће се десити и одвијати у наредна три месеца. Куварице ручка у Америци… нудим се да будем њихов амбасадор. Не ниподаштавам их. Оне раде најбоље што умеју. Раде како најбоље знају. Али оне раде оно што им се каже, а оно што им се каже да раде је погрешно. Системом углавном управљају рачуновође. Нема довољно, или уопште нема, у том послу људи који знају нешто о храни. Ту је проблем. Ако нисте стручни за храну и имате мали буџет који се само смањује, онда не можете бити креативни, не можете да измувате нешто и заобиђете ствари. Ако сте рачуновођа, пискарало, једина ствар коју можете да урадите у оваквим околностима је да купујете јевтинија срања.

Е сад, истина је да је храна коју ваша деца једу сваки дан брза храна, веома обрађена, у којој уопште нема довољно свеже хране. Знате, количина адитива, Е бројева, састојака за које не бисте веровали (од чега се праве – прим. дрп )… Нема уопште довољно поврћа. Помфрит се сматра поврћем. Пица за доручак. Не дају им ни тањире. Ножеви и виљушке? Не, превише су опасни. Имају маказе у учионици али ножеве и виљушке, не. Ја на то гледам овако, ако немате ножеве и виљушке у школи, онда потпуно подржавате, на државном нивоу, брзу храну. Зато што се држи у руци. И да, иначе, то јесте брза храна. То су сендвичи, хамбургери, виршле, пице, све те ствари. 10 посто од онога што трошите на здравство, као што сам рекао раније, иде на гојазност. И удвостручиће се. Не учимо нашу децу. Не постоји уставно право да учимо децу о храни, у основној или средњој школи. Ок? Не учимо децу о храни. Је л’ тако? Ово је кратки видео из једне основне школе, што је веома уобичајено у Енглеској.

(…)

Желим да вам испричам нешто, желим да вам испричам нешто што на неки начин сумира ову невољу у којој се налазимо.  Желим да причам о нечему тако основном као што је млеко. Свако дете има права на млеко у школи. Ваша деца ће пити млеко у школи, за доручак и ручак. Је л’ тако? Попиће две флаше. Ок? И већина деце и попије. Али млеко више није довољно добро. Јер неко у одбору за млеко – и немојте ме погрешно схватити, ја подржавам млеко, али је неко у одбору за млеко вероватно дао много пара да неки шмокљан сконта да ако ставите гомилу укуса и боја и шећера у млеко, више деце ће га пити. Да. И сад ће очигледно то да се настави.

Одбор за јабуке ће смислити да ако направе карамелисане јабуке деца ће јести и више јабука. Схватате шта мислим? По мени, нема потребе да се додају укуси у млеко. Ок? Шећер је у свему. Знам шта све иде у те састојке. Он је у свему. Чак ни млеко није избегло ову врсту модерног проблема. Ево га наше млеко. Ту је наш брик. У томе има скоро исто толико шећера колико и у једној од ваших омиљених лименки газираног сока. А они пију два дневно. Допустите да вам покажем.
Имамо једно дете које узима, видите, 8 супених кашика шећера дневно. Видите, ово је за недељу дана. Ово је месец дана. И ставио сам овде шећера за пет година основне школе, само из млека. Не знам за вас, али судећи према овим околностима сваки судија на целом свету би погледао статистику и доказе и оптужио би сваку владу за злостављање деце. То је моје уверење.

Сад, да сам овде дошао, а волео бих да сам могао да дођем данас и донесем лек за СИДУ или рак, ви бисте се тукли и грабили да дођете до мене. Све ове лоше вести је могуће спречити. То је добра вест. Стварно је могуће спречити. Размислимо мало, имамо проблем овде неопходно је да почнемо поново. Ок, дакле у мом свету, шта би требало да урадимо? Ево у чему је ствар. Не може да дође само из једног извора. Да бисмо почели од почетка и направили опипљиву промену, стварну промену, тако да могу да вас погледам у очи и кажем „За 10 година, животи ваше деце, срећа – и не заборавимо, паметнији сте ако се храните здраво, знате живећете дуже, и све то, све ће изгледати другачије. ОК?“

Дакле, супермаркети.
Где још тако религиозно купујете? Из недеље у недељу. Колико новца потрошите, у свом животу, у супермаркету? Обожавам их. Они нам говоре шта желимо. У реду. Дугују нам да ставе амбасадора хране у сваки велики супермаркет. Морају да нам помогну у куповини. Морају да нам покажу како се кувају брза, укусна, сезонска јела за људе који су заузети. То није скупо. У некима то раде. И требало би да се уради широм Америке ускоро и брзо. Велике фирме, знате, ланци хране би требало да ставе образовање о храни у само срце свог пословања. Знам, лакше рећи него учинити. То је будућност. То је једини начин.

Брза храна.
Са индустријом брзе хране веома је такмичарски. Имао сам гомиле тајних папира и пословања са ресторанима брзе хране. Знам како то раде. Мислим, навукли су нас на те дозе шећера, соли, масти… И сви их воле. Зар не? Тако да, ови типови морају бити део решења. Али морамо да наведемо владу да ради са свим снабдевачима брзе хране и ресторанском индустријом. И да нас за пет, шест, седам година одвикну од екстремних количина масти, шећера и свих осталих сатојака који нису храна.

Сада, да се вратим на велике фирме…
Декларације, рекао сам раније, потпуна су фарса и то мора да се среди. ОК, школа. Очигледно, у школама смо дужни да осигурамо да тих 180 дана годишње, почевши од осетљиве 4. године до 18, 20, 24, колико год, мора да им се кува одговарајућа свежа храна од локалних добављача, ок? Требало би да постоји нови стандард одговарајуће свеже хране за вашу децу. Је л’ тако?Под овим околностима, изузетно је значајно да свако дете у Америци заврши школу знајући да скува 10 рецепата који ће му спасити живот. Животне вештине.

То значи да могу да буду студенти, млади родитељи и да су способни да се изборе са основама кувања, без обзира на то каква их рецесија захвати следећи пут. Ако знате да кувате, новац у рецесији није битан. Ако умете да кувате, време није битно. Радно место. Нисмо о томе причали. Знате, време је за корпоративну одговорност, да стварно погледају чиме хране или шта обезбеђују за своје особље. Особље су маме и тате америчке деце. Мариса, њен отац је умро на њеним рукама, мислим да би била прилично срећна ако би америчке корпорације почеле своје особље да хране како треба. Никако не би смели да буду изостављени. Вратимо се на кућу.

Видите, ако све ово урадимо, а можемо, достижно је. Можете да будете комерцијални и да вам је стало. Апсолутно. Али у дому мора да се почне учење кувања, то је сигурно. Наравно, преносите то као филозофију. За мене је то прилично романтично. Али уствари ако једна особа научи троје људи како да скувају нешто, онда они науче троје својих другара, то треба само да се понови 25 пута и то је сво становништво Америке. Романтично, да, али што је најважније, ради се о томе да наведемо људе да схвате да се сваки ваш индивидуални напор рачуна. Морамо да вратимо оно што је изгубљено. „Хантингтон Кичен“, Хантингтон, где сам радио овај програм, знате имамо програм у ударном термину који ће, надам се инспирисати људе на ову промену. Искрено верујем да ће доћи до промене. Ја радим са заједницом. Радио сам у школама. Пронашао сам локално одрживо финансирање да свака школа у околини пређе са брзе на свежу храну. 6.500 долара по школи.Само то је потребно. 6.500 долара по школи.
Кухиња је 25 хиљада месечно. Ок? Ово може да ради 5000 људи годишње, што је 10% њихове популације. Људи раде са људима. Знате, локални кувари уче локалне људе. Бесплатни часови кувања, људи, бесплатни часови кувања на главној улици.
То је права, опипљива промена, права опипљива промена.
Широм Америке, ако погледамо, дешава се много дивних ствари. Много дивних ствари се догађа. Постоји анђели широм Америке који раде одличне ствари у школама, организованим фармама, организованим баштама, у образовању. Постоје изузетни људи који већ то раде. Проблем је што сви они желе да прошире то што раде на следећу школу, па на следећу. Али нема пара.

Морамо брзо да препознамо стручњаке и анђеле, да их идентификујемо и омогућимо им да лако пронађу изворе како би наставили оно што већ раде и што добро раде. Фирме у Америци би требало да подрже гђу Обама да уради ствари које жели да ради.

Видите, знам да је чудно да Енглез стоји овде пред вама и прича о овоме. Ја могу да кажем да ми је стало. Ја сам отац. И волим ову земљу. И верујем, искрено, заиста, да ако је могуће направити промену у овој земљи, предивне ствари ће се десити широм света. Ако Америка то уради верујем да ће други људи пратити. То је изузетно важно.

Када сам био у Хантингтону и покушавао да покренем неке ствари које нису радиле, помислио сам шта бих радио да имам чаробни штапић? И знате шта сам помислио? Волео бих да се нађем пред неким од невероватних моћника и утицајних људи у Америци. Месец дана касније, звали су ме из ТЕД-а и дали ми ову награду. Овде сам. Дакле, моја жеља.

Дислексичан сам, па мало спор. Моја жеља је да помогнете снажан одржив покрет да образује свако дете о храни, да инспирише породице да поново кувају, и да оснажи људе свуда да се боре против гојазности.

Превод са енглеског: Башта Балкана

Наслов и опрема: дрп